Škole u Srbiji danas imaju više mogućnosti za bavljenje sportom nego ranije – od novih fiskulturnih sala i terena, do bazena i specijalizovanih prostora.
Foto: TANJUG / VIDEO
Ipak, slika nije svuda ista. Dok pojedine škole imaju gotovo idealne uslove, druge se i dalje suočavaju sa nedostatkom prostora, opreme i termina.
Istraživali smo – šta imamo, šta nam nedostaje i šta bi moralo da se promeni?
Jedna škola – bazen, veštačka stena, dve sale, tereni za fudbal, košarku i odbojku, pa čak i šahovsko igralište.
“Možemo se podičiti sportskim sadržajima i brojnim sportskim aktivnostima. Hajmo da krenemo od onoga po čemu smo neobični, imamo šahovski teren u školoskom dvorištu i šahovske figure, sa kojima se naši najmlađi učenici vrlo rado igraju, a igrajući i uče. Imamo odbojkaški teren, teren za košarku, fudbalski teren, sad govorim isključivo o spoljnim terenima i jedan dodatni koš, mislim da se to zove možda jedan na jedan ili tako nešto, kada pričamo o spoljnim terenima. A što se tiče enterijera škole, imamo dve sale, veliku fiskulturnu salu i jednu baletsku salu. A, imamo i stenu za penjanje i bazen“, kaže za Tanjug direktorka beogradske osnovne škole “Laza Kostić“ Aleksandra Tošić.
Realno govoreći, u ovoj osnovnoj školi, uslovi za bavljenje sportom daleko su iznad onoga što je prosek – kada je vizura republika.
“Da vam kažem, ja ne mogu nešto uopšteno da pričam, ali mogu za našu školu da kažem da smo poprilično opremljeni što se tiče i rekvizita i sportskih lopti i svega što naša škola ima. Ima toliko odbojkaških lopti, da svaka lopta ide na dva učenika, a košarkaška, ja recimo konkretno mogu sa trideset lopti da u jednom odeljenju radim individualnu tehniku košarke. U sali stvarno imamo odlične uslove i za gimnastiku i za skok u vis, pa i za sportske igre, za košarku i odbojku. Imamo i mrežu. Stvarno je naša škola dobro snabdevena i imamo sve uslove. Imamo i bazen, imamo i veštačku stenu, što je jako bitno i u planu i programu nižih razreda je uvršteno da deca jedan čas rade stenu, jedan čas, odnosno blok čas plivanje i treći čas imaju slobodno da igraju fucu, između dve vatre, odbojku, šta im već padne ili kako se dogovore sa učiteljicama i učiteljima“, ističe profesor fizičkog vaspitanja u “Lazi Kostić“ Vuk Martinović
Profesor sa gotovo četiri decenije staža, prisećajući se početaka svoje karijere, Martinović otkriva da je uz pomoć roditelja nabavljao pesak za jamu za skakanje.
S druge strane, kada su tereni ili sala bili zauzeti, ili prosto nisu bili upotrebljivi, nastavnici su pribegavali – “planiranoj improvizaciji“.
“Pa znate, šta da vam kažem, sve moje kolege, pa i ja, dešava se to. Dođe trenutak kada moramo da improvizujemo, ali ta je, kako bih rekao, malo je kontradiktorno, to je planirana improvizacija. Recimo primer ću vam dati, evo ako se igra turnir, recimo mlađi razredi, prvi drugi, mi onda koristimo bočne delove, pa radimo opštu tehniku trčanja, atletske vežbice za poboljšanje tehnike trčanja, startove niski i visoki, uđemo i u salu“.
Poseban problem, u nemalom broju škola, predstavlja i činjenica da školske prostorije često budu izdate na korišćenje fizičkim licima, na uštrb samih časova, odnosno učenika.
“Kod nas to nije slučaj. Nikada nijedan prostor, opet naglašavam od kad sam ovde, nije izdat dok su časovi fizičkog i zdravstvenog vaspitanja za moje učenike u rasporedu. Dakle, deca i časovi fizičkog su prioritet. Kada se realizuje njihova nastava, tek nakon završetka regularne nastave, mogu dolaziti klubovi koji kod nas treniraju. Tako da nikad nije na uštreb dece iz O.Š. ’Laza Kostić’.Jednostavno tu imamo takav dogovor, da nakon završene nastave oni mogu da treniraju, a i veliki broj naših učenika baš trenira u tim klubovima“, jasna je direktorka Tošić.
Primer ove škole pokazuje šta dobra infrastruktura, uz jasnu poslovnu praksu, može da znači za nastavu.
Ali pitanje je – kakva je slika kada se pogleda cela zemlja?
Profesorka Fakulteta za sport u Novom Sadu Ilona Mihajlović smatra da je infrastruktura poslednjih godina značajno unapređena.
“Upravo je to jedna od tih stvari da je organizacija tih školskih sportskih takmičenja sad mnogo bolja, naravno delom i zbog infrastrukture. Delom i zbog infrastrukture, današnje škole imaju odlične uslove. Uvek postoji ta neznatna razlika grad – selo, ali uslovi su odlični. Danas se to mnogo lakše organizuje, postoji odlična infrastruktura i to se danas može vrlo lako izvesti. Na kraju krajeva, takve su sportske aktivnosti tu koje se mogu upražnjavati u svim školama. Za to, sve škole imaju uslove. Prosto mogu da kažem sve škole imaju uslove“.
Ali, ista sagovornica odmah ukazuje na ono što je, možda, važnije od same infrastrukture – masovnost.
“Ono što smo izgubili jeste ta masovnost, koju sad pokušavamo tom motivacijom da nadomestimo“.
Jer dobra sala sama po sebi neće vratiti decu na teren. Tu priču dodatno komplikuju tehnologija, promenjene navike, školske obaveze, ali i novac.
“Ovo novo vreme nosi nova pravila. Ranije je to, čini mi se, bilo mnogo bolje i mnogo lakše organizovati, zato što deca nisu, na neki način, bila opterećena toliko sadašnjim, novim tehnologijama, nastavnim planovima i programima i svemu tome. Druga stvar, čini mi se, ranije je bilo mnogo lakše, zato što je većina tih sportova koji su bili u mogućnosti da se treniraju, bili su besplatni. Ti su programi bili besplatni. Pošto se danas sve vrti oko novca, tako da i ovo ima jako, jako veliki uticaj na bavljenje sportom, pogotovo školske populacije“, navodi u razgovoru za Tanjug predsednik Saveza za školski sport AP Vojvodina Branislav Tešić.
I tu dolazimo do pitanja – šta konkretno može da se popravi?
Članica Gradskog veća za sport i omladinu Novog Sada Tatjana Medved kaže da je prvi problem – to što sistem nema dovoljno preciznu sliku o tome šta se na terenu zaista nalazi.
“Mogu da pričam upravo iz iskustva koje smo prolazili kroz projekat, vezano za prevashodno opremljenost škola. Prvo, da bi došli, govorim sa pozicije na kojoj sam tada bila, kad smo tražili informacije da vidimo u kakvim stanjima su škole, sa čime raspolažu, šta im je potrebno ili neophodno ili su u nedostatku od rekvizita. Republički zavod za sport i medicinu sporta je zadužen da prikuplja te informacije, a svaka škola je dužna da te informacije dostavi Republičkom zavodu. I nama je na zahtev tada skupštinskog odbora, pododbora za sport, Republički zavod za sport i sportsku medicinu dostavio tu tabelicu koja zaista nije bila ažurirana“.
Drugim rečima, nije dovoljno znati da škola ima salu ili teren. Potrebno je znati i u kakvom su stanju, šta u njima nedostaje i šta mora da se popravi.
“Prvo, same škole moraju da budu ažurne u smislu dostavljanja informacija kada funkcionišete u jednom ogromnom sistemu. Kako vole da se istakne, subkordinacija jeste neophodna da bi sve moglo da funkcioniše. Ali mi nismo u tom trenutku raspolagali sa informacijama tačnim, sem da škola poseduje salu ili poseduje teren spoljni, mali ili veliki, ali nismo posedovali sa informacijama da li su uništene pločice u svlačionici, da li fali nešto od rekvizita i tako dalje“, objašnjava Medved.
A kada se zna šta školi nedostaje, ne mora svako rešenje da počne od gradnje potpuno novog objekta.
“Ne možemo mi očekivati da sada imamo na teritoriji cele države nove škole, nove sale i sve novo preko noći. Ali isto tako moramo krenuti iz pozicije da i ja kao neko kome je nešto neophodno, moram da dostavim informaciju putem kanala koji već postoje, da bi te informacije mogle dalje da se prosleđuju i da se stigne da se sve obuhvati“.
Proslavljena rukometašica kao jednu od mogućnosti navodi i korišćenje sportskih objekata koji već postoje u lokalnoj zajednici.
“Sve one škole koje možda i nemaju uslove za sprovođenje fizičkog u skladu sa zakonom, mogu da ga sprovode, da traže da to vrše u najbližoj sportskoj sali kojom upravlja jedinica lokalne samouprave. Ali opet, ponovo podvlačim da dostupnost sporta za sve se ne odnosi isključivo na sportske sale ukoliko se u njima ne radi ono za šta su namenjene. A prvo jesu namenjene za predmete fizičkog vaspitanja. I neko sam ko je veliki zagovornik sa velikim brojem stručnjaka u našoj zemlji da fizičko ne može prevashodno isključivo da se radi u sali i ako je prebukirana, previše odeljenja i tako dalje, da se traži izgovor da ne može da se obavlja fizičko zato što nemamo dovoljno termina ili dovoljno prostora u sali. Moramo se okrenuti terenima napolju. Znači, mora se fizička aktivnost raditi i napolju, jer ona ima drugih dodatnih benefita kada fizičku aktivnost radite na otvorenom, zbog čega je to neophodno“, zaključila je Medved.
Novac kao takav jeste ono od čega zapravo sve počinje, pa i završava.
“Ja opet mogu da govorim iz dva ugla. Ja sam inače profesor fizičkog vaspitanja i ujedno obavljam ovu funkciju. Radim u školi, tako da mi je ta problematika stvarno apsolutno jako, jako poznata. Ja stvarno moram da istaknem uvek, što se tiče delovanja na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine, mi stvarno imamo izuzetnu saradnju sa pokrajinskim sekretarijatom za sport, gospodin Dane Basta već osam godina, takoreći vodi to. Znači sve što zamislimo, stvarno imamo punu podršku i materijalnu i finansijsku u svakom pogledu, tako da sve što stvarno zamislimo, sve realizujemo. Budžeti, generalno što se tiče funkcionisanja školskog sporta na teritoriji AP Vojvodine su se recimo višestruko podizali u poslednjih godina, recimo i vidi se pomak“, naglašava Tešić.
Zato se danas, kada govorimo o opstanku sporta u školama, ne govori samo o tome da li imamo dovoljno lopti, terena ili sala. Govori se o tome da li ćemo uspeti da zadržimo decu u sportu u vremenu kada im konkurenciju prave ekrani, druga interesovanja, obaveze – ali i sve veći troškovi bavljenja sportom.
A možda je najteže pitanje ono koje postavlja direktorka škole “Laza Kostić“.
Kada smo je pitali kako bi volela da školski sport izgleda za deset godina, nije prvo govorila o novim terenima.
“Nemojte me pitati... Pre svega volela bih da ovaj objekat bude u istom stanju za 10 godina, da imamo ovoliko dece. A mislim da će to biti vrlo upitno. Tako da ne mogu toliko daleko da apstrakujem, zato što ne vidim broj dece dovoljan. Žao mi je što je tako, ali to je zaista moje mišljenje, baš zato što, dugo, dugo sam u prosveti. Kad bih imala ovoliko dece, lako bih sagradila još tri terena uz pomoć komšija“.
Jer možda je najveći izazov školskog sporta danas upravo u tome – da sačuvamo ne samo terene i sale, već i decu kojoj su namenjeni.
Izvor: Tanjug
